Sto ne boli-to nije zivot,sto ne prolazi-to nije sreca.
Starim koliko moram,podmladjujem se koliko mogu.
Retko se desava da nasa radost gori zaista svojim plamenom.
U ovom drustvu podjednako patimo svi,i zene i muskarci,samo su uloge podeljene,i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog zena,to je gotovo redovno zbog toga sto zene nisu onakve kakve bismo mi zeleli da su.Kad zene pate zbog nas,to je uvek stoga sto smo ovakvi kakvi jesmo.Ali,sto je glavno,patimo svi i mucimo se cesto,dugo,svirepo i besmisleno.
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokrecu zivot napred,ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota odrzavaju i cine mogucnim i podnosljivim.
Da starimo,da umiremo,to smo oduvek znali,iako smo se sporo navikavali na tu misao i tesko mirili sa njom.Ali sa godinama,evo javljaju se u nama, i to pre smrti i pre samog starenja,nove misli sa kojima se covek ne moze pomiriti i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je jasno i neumoljivo saznanje da u onom sto je plodno,radosno i napredno u svetu,mi sve manje i sve redje ucestvujemo,da je sve vise zanosa koje ne osecamo i podviga u kojima nemamo udela,da u stvari,za nas,svet vene i umire pred nasim ocima, a mi, jos zivi ali izvan zivota,posmatramo ga nemocni, bez reci i pokreta.
Poslednja stranica sveske.Poslednja stranica je za neizvesnost.Za srecno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunceve svetlosti.Neizvesnost je imanje onih koji nemaju nista i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u zivotu.Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono sto je gatara za budale,slabice i sebicnjake:nagovestava dobro i zlo,pogadja retko,ali zato dopusta sve, i najoprecnije, mogucnosti. Kako da ne budemo ispunjeni postovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama, kad ona, mozda, krije u sebi nas spas i izbavljenje.
Ono sto moze i biti i ne biti uvek se,na kraju krajeva,pokori onome sto mora biti.
Otadzbina-krug sunceve svetlosti.
Ne prodire strah spolja u nase misli,nego lezi oduvek u nama i nastoji da obuhvati i prozme sve sto nam stane pred oci i dodje u svest.On je kao vulkanski pepeo:mrtav,ali poletan,brz i smrtonosan, i stvara grobnu humku od svega na sta padne. Mi ga ne priznajemo, ali njemu ne treba nase priznanje.
Da je cutanje snaga a govorenje slabost,vidi se i po tome sto starci i deca vole da pricaju.
Ko uspe da pronikne tisinu i dozove je njenim pravim imenom,taj je postigao najvise sto smrtan covek moze postici.Ona nije vise za njega ni hladna ni nema,ni pusta ni strasna, nego mu sluzi i nalazi mu se u svakoj nevolji, kao onom junaku iz narodne pesme vila,koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveze zauvek.Ko uspe da zagreje i ozivi samocu,taj je osvojio svet.
Izmedju bojazni da ce se nesto desiti i nade da mozda ipak nece,ima vise prostora nego sto se misli.Na tom uskom,tvrdom,golom i mracnom prostoru provodi mnogi od nas svoj vek.
Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota.Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suvise skupo placena jednim razocaranjem,pa ma kako tesko ono bilo.
Tesko coveku koji ne zna za salu i drustvu koji ne ume,ne sme ili ne moze da se bezazleno smeje.
Svetiti se zivotu-zaboravom.
-Ne treba se bojati ljudi. - Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onog sto je neljudsko u njima.
Nisu svi ljudi tako rdjavi kao sto to rdjav covek misli.
Cuvajte se ugrozenih ljudi i ljudi koji misle da su ugrozeni.Oni osecaju potrebu da se stite i brane, i zbog toga cesto i neocekivano i podmuklo napadaju.
Primitivni i ograniceni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja.Kod umnih i darovitih ljudi ta moc je, cini mi se, manja.
Imati veliku snagu, fizicku ili moralnu, a ne zloupotrebiti je bar ponekad, tesko je, gotovo nemoguce.
Ko ljudima sve veruje, prolazi rdjavo; ko nista ne veruje, jos gore.
Zivotna snaga jednog coveka meri se, pored ostalog, i njegovom sposobnoscu zaboravljanja.
Ivo Andric
